Svetu su potrebne bake

June 13, 2011 § Leave a comment

God couldn’t be everywhere, so he created (grand)mothers. – Yiddish proverb

Postoje razne bake. Na selu, u gradu, visoke, niske, starije ili mladje, neke dobro kuvaju, neke ne, neke još uvek igraju folklor, neke sakupljaju markice, neke gledaju turske telenovele… Ali po mom skromnom mišljenju, sve bake, ma kakve bile i šta radile, su od esencijalne važnosti za rast, razvoj i sreću deteta. (o dekama i njihovoj važnosti drugom prilikom ;))

Ja, fala Bogu, imam još uvek dve bake.

Sa tatinom mamom ne mogu reći da sam bliska, iz raznih razloga kojima neću sad da opterećujem ovaj tekst, ali mamina mama je ona prava.

Kao mala sam je čak i pitala: ‘Jel tako da ste ti i deka moji pravi baka i deka? Oni drugi nisu?’

Ona se samo nasmejala.

Moja prava baka je mala. Dođe mi možda do ramena, što znači da je niža od 160cm. Zbog toga je poznatija kao bakica.

Bez obzira na proporcije, bakica nije nimalo naivna. Sa svojih 74 godine živi veoma u realnosti, svojim domaćinstvom, dedom i kučetom bukvalno upravlja pogledom, odlično rukuje kompjuterom i redovno iskucava u wordu obaveštenja koja su dedi potrebna za skupštinu zgrade.

Tačno zna kad je šta bilo, ne brka sećanja detinjstva mene i moje mame (njene ćerke), ponekad ispriča anegdotu iz prošlosti, ali se ne upušta u dugotrajne monologe na temu ‘kad sam ja bila mlada…’

Odlično kuva. Naravno da ume da pravi one standardne bakine recepte kao sarme, pite sa jabukama/višnjama, gulaše, pire krompir sa mesom i slično, ali ja ipak smatram da su njene špagete najbolje koje sam do sada jela 🙂 A tu je i sve prisutni bakino čedo sindrom: ‘Što si tako smršala? Oćeš da ti napravim palačinke? Princes krofne? Imam smrznutu pitu sa sirom, da ti to ispečem?’ Kad je hrana u pitanju, jako slabo prihvata odbijanje, a kamoli da pokušam da joj objasnim da sam ja naporno radila na tome da smršam.

Ne skida se sa štikli. Doduše, usled starosti je morala da pređe sa tankih i visokih na niže i punije, ali to je nije sprečilo da sitno korača uzdignute glave, prava kao strela. Kad sam ja dovoljno odrasla da počnem sama da kupujem sebi cipele, haljine, suknje, nakit, oduševila se kad je shvatila da je njen osećaj za stil samo preskočio generaciju (nije se primio na moju mamu) i prešao na mene. Kad god mi zatrebaju najlon čarape, u bilo kojoj boji, ona ih ima 🙂

Jedino što ne radi je što ne šije. Ume, ali u našoj užoj porodici deka je odgovoran za sve radove sa iglom ili šivaćom mašinom, pa ona njemu sve prepušta.

Uvek je tu. I da pomogne, i da posavetuje, i da da, šta god hoću. I pare, i odeću, i hranu… Često mi govori da bi za mene i ‘zvezde sa neba’ skinula.

I sad, kako ja da ne mislim da bi moj život bio daleko siromašniji bez nje? Kako da zamislim da ne postoji neko ko će me nazvati i reći da je kupila sveže jagode za mene, da se hvalila komšinici kako sam dobar student (i naslađivala se, malkice, jer su komšinici unuci propaliteti) i pričati mi viceve koje je pročitala u blicu?

Svakom je potreba baka. Prava baka. Koja će da ih voli kao svoje dete, ali bez ograničenja koja dolaze sa vaspitavanjem deteta (ipak je to posao roditelja).

I koju ćemo mi voleti. Najviše na svetu.

Advertisements

Tagged: , ,

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

What’s this?

You are currently reading Svetu su potrebne bake at Plavooki Realizam.

meta

%d bloggers like this: