Neighbours from hell

Al’ to je kad su ljudi stoka.

Kontam da nije svejedno ni kad ja pustim radio signal do daske, ni kad Zeka od skoro 7kg trupne sa stola na parket ili kad razvlačimo fotelju u dnevnoj sobi. Sigurno se čuje, kako ne bi. Ovima ispod nas, a vrlo verovatno i ovima iznad nas.

Ali mi to ne radimo jebeno stalno.

Jednostavno, što više živim u svom zoološkom vrtu od sobe, sve više sam ubeđena da su neke individue za nijansu dalje od toga da se pomažu zglavcima dok hodaju.

Prošli stanari iznad nas se nisu čuli. Ni pijuk. Nismo znali da li su živi uopšte, samo smo očekivali jedan dan onaj smrad tela u raspadanju koji praktično obara zidove. Al’ džaba im to što se nisu čuli, kad su imali veš mašinu u kuhinji (iznad naše kuhinje, jel) čiji odvod vode su puštali u sudoperu. I redovno nam se slivala voda niz zidove. Jednom ih lepo bili okrečili, sveže crveno, već sutradan su bili beli tragovi sasušenih kapljica. Da ne spominjemo noć kad je Zeka počeo toliko da paniči i mjauče da je skakao naizmenično po mojoj i maminoj glavi, da bi na kraju mi ustale i videle da njegovi čančići za hranu i vodu (koji stoje u kuhinji na podu) praktično plivaju.

Prvo molili, pa zahtevali, pa preko predsednika skupštine zgrade… niš’.

I tako se oni odselili i odneli prokletu veš mašinu sa njima.

Došli drugi. Četvoročlana porodica, ne znam kog porekla, ali k’o pali s’ kruške.

Ja sam učena da nije red puštati muziku glasno pre 10 ujutru. Ni posle 10 uveče, a ne bi trebalo ni u periodu od 2 do 5 poslepodne, dremke, odmaranja i slično.

Ovde, kod dragih mi komšija, nema pravila. 23h počne, može da se završi za pola sata, oko 3, 4, 5… Nedeljom u podne, do uveče. Jednom sam čak i čula da je počela muzika u 5 ujutru. Ponekad je praćeno pravom žurkom sa sve vriskom, smejanjem, pretpostavljam vijanjem po stanju i ne-želim-da-znam kakvih sve aktivnosti, ali uglavnom su to samo mlađana studentkinja narkoman i njen malo mlađi zamalo-student brat. Kad njihovi roditelji-gorile odu na vikendicu.

Pa valjda smo bezbroj puta išle da im se žalimo. Malo mama, malo ja, malo istovremeno, svaki put nas dočekuje ili teleći pogled zamalo-studenta ili zenice k’o čiode njegove sestre. I žalili se, svima koji su hteli da nas slušaju. Komunalnu zvali više puta, nijednom nisu došli. Imaju dve ekipe, a baš sad je frka nemam pojma gde, i ne mogu. More mUrsh! Doći će trenutak pa ćemo mi to lepo rešiti na naš način, pa ko živ ko mrtav.

E, a komšije ispod nas su tek biseri. Takođe četvoročlana porodica, ali sa dvoje male dece. Koja redovno oko 9 ujutru i 6-7 posle podne trče po stanu. A kad kažem trče, mislim tutnjaju kao stampedo. Mali, debeli, nabijeni, pa kad zatabanaju, meni prozori zadrhte. 10-15 minuta trčanja i onda nastane psovanje i vika oca im, kojeg su verovatno iz groba digli ujutru. Onda oni plaču, pa ih on još više grdi, pa onda oni krenu da vrište, a meni dođe da im lepo odem u posetu i svima im zašijem usne. Malima možda i lancima vežem noge, da ne mogu više da trčkaraju na svojim lakim nogicama po stanu.

Njima se nismo nijednom žalili. Valjda će deca kad-tad porasti i prestati da se ponašaju kao pušteni s lanca. Ili će prerasti u nešto slično ovima koji žive iznad nas pa će mi onda stvarno biti zabavno.

Nadam se da su vaše komšije civilizovanije nego kao da su ih odgajile vučice. Da ne bude kao što znam devojku pored koje živi (sertifikovan) šizofreničar koji joj je jednom u prolazu namignuo i pitao: ‘Hej, kad ćemo da snimamo film?’

P. S. Ako već niste igrali igricu sa slike gore, probajte. Super je zabavica, a i pomalo stress relief kad ne možete da spavate od baseva u zoru 🙂